Kada čuje cenu ozbiljnog rada na sistemu, odmah mu deluje skupo. Kaže: „Našao sam ja čoveka koji će to da vodi.“ I najčešće nađe jeftiniju varijantu. Nekoga pred penziju. Nekoga ko je godinama radio „po starom“. Nekoga ko zna da viče, da trči kroz pogon, da popravlja mašinu, da pritisne ljude, ali ne zna da napravi sistem.
Problem je što vlasnik tada ne poredi dve iste usluge. On misli da poredi cenu čoveka. A zapravo poredi čoveka koji će gasiti požare i čoveka koji treba da napravi način rada. To nije isto. Voditi proizvodnju nije isto što i napraviti sistem proizvodnje. Ako se norma zna „otprilike“, zastoji se ne mere, plan kasni svaki dan, a rukovodilac stalno ulazi u operativu da krpi probleme, firma ne radi po sistemu. Radi na silu.
Najskuplje je što vlasnik često ne zna realnu cenu svog proizvoda. Ne zna koliko ga košta zastoj. Loš plan. Čekanje materijala. Prekovremeni rad. Čovek koji izgleda jeftinije na plati, ali svaki dan pravi skuplji sistem kroz haos. I onda posle nekoliko meseci čujem da „nije išlo“, da se posao zatvara, da se objekat izdaje ili prodaje. Nije problem bio samo u tržištu. Problem je bio što firma nikada nije imala sistem.
Zato pitanje nije koliko košta čovek koji pravi sistem. Pitanje je koliko vas već košta firma koja radi bez sistema.
Ako želite da vidite realno stanje svoje proizvodnje, počnite od jednog pitanja: da li znate koliko vas danas košta jedan sat zastoja?