Nekad je rečenica tačna samo delimično. Ljudi stvarno neće da rade bilo gde, za bilo kakve uslove i u bilo kakvom sistemu. Ali to nije isto što i „niko neće da radi“. Jer da niko neće da radi, ne bi kod konkurencije ljudi čekali poziv.
Problem nije uvek plata. Plata jeste važna, ali nije jedino što čovek gleda. Ljudi gledaju i kako firma funkcioniše svaki dan. Da li imaju jasna pravila. Da li znaju šta se od njih očekuje. Da li mogu da završe posao bez sto poziva, prekidanja, vraćanja i ispravljanja sitnica.
Imao sam situacije gde vlasnik kaže: „U ovom poslu ima para, ali ljudi neće da rade.“ Onda pogledaš sistem i vidiš da čovek nema slobodu da završi ni osnovni posao. Zovu ga za svaku sitnicu. Kriv je kada rezultat kasni, ali mu niko nije dao jasan način rada. Sve mora preko vlasnika, a onda se vlasnik čudi što ljudi ne preuzimaju odgovornost.
Ne može čovek da preuzme odgovornost u sistemu gde mu ne verujete ni za jednu odluku.
Još gore je kada se godinama priča da „nema para“. Nema za obuku. Nema za rukovodioce. Nema za sistem. Nema za normalno organizovanje posla. A ljudi vide da za neke druge stvari para uvek nekako ima.
Ljudi nisu slepi. Dobar radnik ne gleda samo koliko će zaraditi. Gleda i koliko će ga firma pojesti. Gleda da li može normalno da radi. Gleda da li će svaki dan rešavati posao ili preživljavati organizaciju.
Zato ljudi nekad odu i za manju platu. Jednostavno im je dosta. Dosta haosa, poziva, prekidanja, menjanja odluka i toga da svaki dan počinju ispočetka.
Na kraju čovek samo poželi da dođe na posao i radi svoj posao.
Nije tačno da niko neće da radi. Ljudi samo više neće da rade u firmama koje nisu organizovane i koje ih iscrpljuju.
Vlasnici često bez problema ulože u halu i mašine. Ali kada treba uložiti u znanje, rukovodioce i sistem firme, to se vidi kao bacanje para.
Tu nastaje problem koji se ne vidi odmah.
Nova mašina se vidi. Nova hala se vidi. Možeš da staneš pored nje i kažeš: „Evo, ovo smo uradili.“ Ali sistem se ne vidi tako lako. Ne vidi se odmah da li firma ima realne norme. Ne vidi se da li rukovodioci stvarno vode ljude ili samo gase požare. Ne vidi se da li kvalitet, materijal i odgovornost stoje na dva čoveka koji više ne mogu da dišu.
I onda firma ima najmoderniju opremu, a isti stari način rada.
Konkurencija u međuvremenu ne kupuje samo mašine. Ulaže u znanje. Razvija ljude. Pravi sistem koji može da nosi rast.
I posle nekoliko godina vlasnik se pita: kako su nas prešli?
Nisu vas prešli samo boljom mašinom. Prešli su vas zato što su napravili sistem koji ste vi godinama odlagali.