Kada dobar radnik to kaže, on se više ne bori sa problemom. On se pomirio sa tim da problem ostaje.
To se ne desi odjednom. Pre toga je neko prijavljivao da se materijal čeka. Da se isti kvar ponavlja. Da radno mesto nije sređeno. Da se plan menja usred dana. Da informacije kasne. Da jedan sektor stalno prebacuje odgovornost na drugi. Da se na sastanku svi slože, a posle sastanka se ništa ne promeni.
U firmama koje ne slušaju ljude, problemi ne nestaju. Samo prestanu da se prijavljuju. Radnici nauče da ne vredi govoriti. Rukovodioci dobiju privid mira. Nema rasprave. Nema primedbi. Nema predloga. Sve deluje mirnije nego ranije. A u stvari je opasnije.
U praksi, to je trenutak kada sistem počinje da gubi ljude. Ne fizički odmah, nego prvo u glavi. Čovek više ne pokušava da popravi proces. Više ne pita zašto. Više ne predlaže kako može lakše. Radi ono što mora, koliko mora i kako mora. Ne zato što je loš radnik, nego zato što je shvatio da se energija troši uzalud.
Zato rukovodilac ne treba da se plaši primedbi. Treba da se plaši tišine ljudi koji su ranije imali šta da kažu. Žalba često znači da čovek još veruje da promena ima smisla. „Nema veze“ često znači da je odustao.