To su najčešće ljudi koji prvi vide da proces puca, da se isti zastoj ponavlja, da materijal kasni, da se alat traži, da plan nema veze sa realnim stanjem i da se svake nedelje priča o istom problemu.
Takav radnik obično ne ćuti odmah. Prvo kaže. Onda predloži. Onda još jednom objasni. Nekad i tri puta istu stvar. Ali ako svaki put dobije odgovor „videćemo“, „nije sada trenutak“, „tako radimo godinama“ ili ako predlog samo ode u fioku, on nauči vrlo jasnu lekciju: njegovo mišljenje ne menja ništa.
U ozbiljnom sistemu predlog radnika nije ukras na tabli. Ako neko ko radi posao osam sati dnevno kaže da mu nešto smeta, da gubi vreme, da mora da obilazi, traži, čeka ili improvizuje, to nije žalba. To je informacija iz procesa. Ako firma tu informaciju ignoriše, ona ne ignoriše samo radnika. Ignoriše mesto na kojem gubi vreme, novac i poverenje.
Najveća greška menadžmenta je kada tišinu najboljeg radnika protumači kao smirenje. On možda više ne priča zato što je sve u redu. Ali vrlo često više ne priča zato što je odustao. I dalje radi. I dalje završava posao. I dalje drži kvalitet. Ali u sebi više ne veruje da će se bilo šta promeniti.
Kada takav čovek jednog dana ode, firma se iznenadi. A ne bi trebalo. Otkaz je samo poslednji korak. Problem je počeo mnogo ranije, onda kada je najbolji radnik prestao da govori šta ne valja.