Nekada i dalje dolazi na posao, radi smenu, javlja se rukovodiocu i završava ono što mora. Spolja sve izgleda mirno, ali se unutra nešto već prelomilo.
Prvi znak je kada prestane da prijavljuje sitne probleme. To je čovek koji je ranije prvi govorio da alat nije na mestu, da materijal kasni, da mašina čudno radi ili da plan nema veze sa realnošću. Nije to radio zato što voli da se žali, nego zato što mu je bilo stalo da posao funkcioniše. A onda jednom vidi isti problem i samo nastavi da radi. Ne zato što ne zna. Nego zato što je naučio da niko ne reaguje.
Drugi znak je kada počne da radi tačno koliko mora. Ako svaki dan stane na 50 komada, iako znate da može više, to nije uvek lenjost. Nekada je to poruka. Čovek više ne daje dodatni napor sistemu koji njegov dodatni napor ne vidi, ne čuje i ne vrednuje. On i dalje radi, ali više ne nosi firmu na sebi.
Treći znak je kada kaže „važi“ i onda kada vidi da odluka nema smisla. Ranije bi rekao: „Šefe, ovo će napraviti problem.“ Sada kaže: „Važi.“ I pusti da problem dođe do kraja.
Mnoge firme se prevare baš tu. Misle da se situacija smirila zato što se više niko ne buni. A u praksi se često desilo nešto mnogo opasnije: dobar radnik je prestao da veruje da vredi govoriti.
Dobar radnik ne odustane uvek glasno. Nekad samo prestane da pokušava.
Firma ga nije izgubila kada je dao otkaz. Izgubila ga je mnogo ranije.