Problem je često u načinu na koji je posao organizovan tokom celog dana. Plan se menja, informacije kasne, odluke stoje, prioriteti se prebacuju sa jednog na drugi zadatak, a na kraju dana se od ljudi očekuje da sve to nadoknade svojim slobodnim vremenom.
Najgore je kada prekovremeni rad postane toliko normalan da ljudi više i ne pitaju zašto ostaju. U nekim firmama se vremenom napravi atmosfera da je odlazak kući na vreme skoro pa znak neodgovornosti. Čovek završi svoj deo posla, pogleda na sat, vidi da je radno vreme prošlo, ali ipak ostaje jer „svi ostaju“. Ako se zaposleni oseća krivim što ide kući na vreme, problem nije u njemu. Problem je u sistemu koji je napravio takvu atmosferu.
Nikada neću zaboraviti scenu sa početka moje karijere. Imao sam dvoje male dece. Bio je već drugi sat prekovremenog rada i odlučio sam da idem kući. Nadređeni me je pitao: „Gde ćeš?“ A onda dodao: „Pitaću te kada budeš trebao da napreduješ.“ Tada sam vrlo dobro razumeo kako izgleda firma u kojoj se prekovremeni rad ne tretira kao izuzetak, nego kao dokaz lojalnosti.
Firma u kojoj se ljudi stide da odu kući na vreme nije stvorila posvećenost. Stvorila je pritisak. Posvećenost je kada ljudi znaju šta rade, zašto rade, kome predaju informaciju, ko donosi odluku i šta se dešava kada problem nastane. Pritisak je kada se svaki dan završava improvizacijom, produžavanjem radnog vremena i očekivanjem da će neko „izvući stvar“ jer drugačije ne može.
Prekovremeni rad nekada mora da postoji. To niko ozbiljan ne spori. Postoje rokovi, hitne isporuke, kvarovi, promene plana, kupci koji pomere zahteve. Ali ako prekovremeni rad postane stalno rešenje, onda to više nije vanredna situacija. To je način upravljanja. Tada firma ne rešava uzrok problema, nego posledicu prebacuje na ljude.
Kada se od ljudi godinama traži da spasavaju sistem svojim slobodnim vremenom, firma više ne živi od dobrog sistema. Firma živi od tuđe žrtve. A to se u jednom trenutku naplati: kroz umor, greške, otpor, odlazak dobrih ljudi, pad kvaliteta i rukovodioce koji više ne vode posao, nego samo gase požare.
Pitanje nije ko ostaje duže. Pitanje je zašto posao ne može da se organizuje tako da ljudi ne moraju stalno da ostaju duže.