Direktor kaže: „Mislim da može brže“, a nema standardno vreme. Poslovođa kaže: „Ovo traje previše“, a nikad nije merio. Planer unese normu u sistem: „Norma 4,5 minuta.“ A odakle taj broj? „Pa podelili smo 2 sata rada sa brojem komada.“
To nije normiranje. To je nagađanje.
Frederick Taylor je pre više od 100 godina rekao: „Science, not rule of thumb.“
I danas mnoge firme planiraju proizvodnju na osnovu iskustva i „mislim da“. A onda se čude: Zašto plan stalno kasni. Zašto operateri kažu „to ne može za toliko.“ Zašto najbolji radnik uradi za sat, a novi za tri.
Jer nema standarda. Ima nagađanja.
Ali ni loše norme nisu najgore što se dešava. Problem je kada planirate proizvodnju po tim lošim normama, a ne po stvarnoj efikasnosti sistema po tim normama.
Jedno pitanje: Kada pogledate vaše proizvodne norme, da li znate KAKO su nastale? Ko ih je merio? Kada? Po kojoj metodologiji?
Ili su samo u sistemu i „oduvek tu“ i niko se više ne seća odakle?
Ako ne znate odakle dolaze: one nisu norme. One su pretpostavke.
I na pretpostavkama se ne planira proizvodnja.
