Otkaz je samo papir. Prava odluka se često donese mesecima pre toga, dok firma još misli da je sve pod kontrolom.
To je radnik koji vidi da alat nije na mestu, da se za svaku sitnicu pita ista osoba, da se materijal traži po pogonu, da se isti problem rešava svakog petka, da se kvar krpi umesto da se ukloni uzrok i da plan izgleda dobro samo dok je na papiru. On ne vidi haos jednom. On ga vidi svaki dan.
I zato dobar radnik ne traži savršenu firmu. Zna on da svaka firma ima probleme. Problem nije što postoji zastoj, greška, čekanje ili loš dan. Problem je kada se isti uzrok ponavlja godinama, a svi se ponašaju kao da je to normalno stanje. Tada čovek ne odlazi od posla. Odlazi od besmisla.
Najgore što firma može da uradi jeste da najboljeg radnika koristi kao zakrpu za rupe u sistemu. „Daj njemu, on može.“ I tako najbolji dobija više posla, više odgovornosti, više pritiska, a često istu platu i isto priznanje kao da se ništa posebno ne dešava. U jednom trenutku shvati da ga firma ne nagrađuje zato što zna, nego ga kažnjava dodatnim teretom.
Ako želite da zadržite dobre ljude, ne počinje se od motivacionih govora. Počinje se od pitanja: šta ti otežava rad, gde gubiš vreme, šta se ponavlja, šta si već predložio, a niko nije rešio? Tu počinje ozbiljan sistem. Ne u prezentaciji. Ne u paroli. Nego u tome da najbolji radnik vidi da njegov trud ima smisla.