Jedna od najฤeลกฤih greลกaka koje sreฤem prilikom „normiranja“ (odreฤivanja standardnih vremena) jeste fokus na operatera umesto na proces. Uzme se ลกtoperica, izmeri nekoliko ciklusa rada, izraฤuna proseฤno vreme i smatra se da je posao zavrลกen. U stvarnosti je tek tada trebalo da poฤne.
Pre nego ลกto se uradi i jedno jedino merenje potrebno je razumeti ลกta se na tom radnom mestu zaista deลกava. Operater koji provodi osam sati dnevno pored maลกine najbolje zna gde nastaju mikrozastoji, koliko ฤesto mora da podeลกava opremu, gde ฤeka materijal, koje probleme reลกava samostalno i koje aktivnosti niko nikada nije uneo ni u jednu proceduru. Upravo te informacije odreฤuju koliko ฤe standardno vreme biti realno i koliko ฤe plan proizvodnje kasnije biti taฤan.
Zbog toga normiranje nije merenje ฤoveka nego analiza procesa. Na neki naฤin svako ozbiljno normiranje predstavlja malu Value Stream Map analizu jednog radnog mesta. Ako izmerite samo pokrete operatera, a ne razumete ลกta se oko njega deลกava, dobiฤete broj. Broj u vidu matematiฤki taฤne norme… Meฤutim, to ne znaฤi da ste dobili standardno vreme po kome se proizvodnja moลพe uspeลกno planirati.
Kasnije se svi pitaju zaลกto plan kasni, zaลกto se kapaciteti ne ostvaruju, zaลกto proizvodnja svakodnevno odstupa od plana, zaลกto ne moลพete pouzdano izraฤunati kada ฤete taฤno ostati bez materijala i odrediti i ispoลกtovati taฤan datum dostave robe kupcu. Odgovor se ฤesto krije upravo u tome ลกto je tokom normiranja meren ฤovek, a proces nikada nije ozbiljno analiziran.
Kada ste poslednji put pre ukljuฤivanja ลกtoperice seli sa operaterom i pitali ga ลกta ga zaista usporava u radu?
Nemanja Krstic