Jedna od najčešćih grešaka koje srećem prilikom „normiranja“ (određivanja standardnih vremena) jeste fokus na operatera umesto na proces. Uzme se štoperica, izmeri nekoliko ciklusa rada, izračuna prosečno vreme i smatra se da je posao završen. U stvarnosti je tek tada trebalo da počne.
Pre nego što se uradi i jedno jedino merenje potrebno je razumeti šta se na tom radnom mestu zaista dešava. Operater koji provodi osam sati dnevno pored mašine najbolje zna gde nastaju mikrozastoji, koliko često mora da podešava opremu, gde čeka materijal, koje probleme rešava samostalno i koje aktivnosti niko nikada nije uneo ni u jednu proceduru. Upravo te informacije određuju koliko će standardno vreme biti realno i koliko će plan proizvodnje kasnije biti tačan.
Zbog toga normiranje nije merenje čoveka nego analiza procesa. Na neki način svako ozbiljno normiranje predstavlja malu Value Stream Map analizu jednog radnog mesta. Ako izmerite samo pokrete operatera, a ne razumete šta se oko njega dešava, dobićete broj. Broj u vidu matematički tačne norme… Međutim, to ne znači da ste dobili standardno vreme po kome se proizvodnja može uspešno planirati.
Kasnije se svi pitaju zašto plan kasni, zašto se kapaciteti ne ostvaruju, zašto proizvodnja svakodnevno odstupa od plana, zašto ne možete pouzdano izračunati kada ćete tačno ostati bez materijala i odrediti i ispoštovati tačan datum dostave robe kupcu. Odgovor se često krije upravo u tome što je tokom normiranja meren čovek, a proces nikada nije ozbiljno analiziran.
Kada ste poslednji put pre uključivanja štoperice seli sa operaterom i pitali ga šta ga zaista usporava u radu?
